Пред почетак Великог поста, у Недјељу сиропусну, Недјељу праштања, служена је Света литургија у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару. Началствовао је отац Младен Томовић, а саслуживали су му отац Слободан Зековић и отац Љубомир Јовановић. На литургијске возгласе одговарао је хор „Свети Јован Владимир“.
У овој недјељи чита се зачало из Светог јеванђеља по Матеју, 17 (6,14-21) у коме Господ говори о праштању, о посту и о благу.
Отац Младен у својој бесједи, осврћући се на ове ријечи Господње о посту, наглашава да управо та спољашност наша треба да буде сакривена од људи.
„Да будемо сакривени у смислу да не показујемо на један отворен начин да постимо, него да се Богу молимо у тајности, у дому своме, и да гледамо да у тајности чинимо добра дјела. И каже Господ: Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. То јавно ће бити једнога дана када Господ дође на Страшни суд и када буде судио свој земљи. И тада ће се показати све оно шта смо радили, и оно добро, и оно лоше. А нарочито ће од Господа бити похваљено оно добро у нама и добићемо своје мјесто у Царству Божијем, ако то заслужимо.
Пост је, драга браћо и сестре, увијек прилика да свој живот исправимо, да свој живот изокренемо. А како да га изокренемо? Тако што ћемо се прије свега одрећи свега онога што је лоше у нама, својих лоших навика. А у томе нам помаже пост. Пост није само уздржавање од хране и од тјелесних потреба, него је пост уздржавање од свих лоших дјела, лоших мисли. Требамо прије свега, да саберемо своје мисли, да их окренемо ка Господу и да се Господу молимо. И да мало на тренутак заборавимо бриге овога свијета и оно о чему бринемо и оно што нас преокупира, што нас одвлачи од молитве. Да то оставимо по страни и да се Богу молимо. А Господ увјек нама помогне и мимо онога што се односи на наш духовни живот. Господ нам увјек то надомести, увјек својим промислом помогне да било који проблем ријешимо.“
Затим се отац Младен Томовић осврнуо и на оно што је најважније у посту, а то је измирење са братом (ближњим) својим:
“Када се помиримо са братом својим, када у срцу своме немамо жал према никоме, онда можемо да почнемо да постимо, да се Богу молимо и да своје срце и душу чистимо од свакога гријеха и безакоња. Измирење са братом својим, то је темељ нашег духовног напретка. Без тога не можемо напредовати. Јер, прије свега, ако према оном брату нашем поред нас имамо неку жал или срџбу у срцу, или смо љути на њега, или не причамо са њим, или га оговарамо и грдимо, ми не можемо духовно напредовати, не можемо онда да постимо и да се надамо да ћемо у посту напредовати духовно. То морамо да промијенимо у старту, а онда да кренемо у Часни пост чисте савјести, мирне савјести. Да себе чистимо, своје мисли прочистимо, и да тако, ако Бог да, и дочекамо Васкрсење Христово.“
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
