Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим свечано је прослављен у барском храму. Прослава је започела вечерњом службом која је служена на Лазареву суботу. Пред почетак служења Вечерње службе, отац Младен Томовић освештао је врбове, палмине и маслинове гранчице. Вечерњу службу са петохлебницом служио је отац Младен, док су за пјевницом одговарали Василије Ускоковић, Никола Зековић, Маја Томић и Радмила Вујановић. Након завршетка вечерње службе услиједила је дјечија литија око храма. Дјеца и њихови родитељи носили су врбове, палмине и маслинове гранчице у спомен уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим. По завршетку литије отац Слободан обратио се присутном народу, а посебно дјеци која су у до сада највећем броју „окупирала“ барски храм.
„Посебно овај празник честитамо свој дјеци, јер као што су се приликом тог свечаног уласка Господњег у Јерусалим највише радовала дјеца, која су својим чистим и невиним срцима препознала и прихватила Господа свога, тако се и данас, у овоме светоме храму, и у овоме граду, и у цијелој васељени, доласку Господњем опет највише радују дјеца.
Дивно је видјети вас овако раздрагане, насмијане, са овим гранчицама, палмовим, врбовим и маслиновим, јер управо тако су дјеца дочекала и Господа на улицама Јерусалима. Драга дјецо, ту радост сустрета са Господом, увијек да носите у својим срцима, и та радост да буде и избор снаге животне за вас и за све нас који се наслађујемо гледањме ваших насмијаних и раздраганих лица.“
На сами дан прослављања уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, у храму Светог Јована Владимира служена је Света Литургија. Началствовао је отац Младен Томовић, а саслуживали су му отац Слободан Зековић и отац Љубомир Јовановић. На литургијске возгласе одговарали су Василије Ускоковић и Никола Зековић уз пратњу хора „Свети Јован Владимир“
О значају празника бесједио је отац Младен након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља. Он се посебно осврнуо на оне јевреје који су у тим данима намјеравали да прво убију Лазара, па онда и Исуса, јер су били завидни, љубоморни, пуни мржње и бијеса према Господу. И били су, каже прота Младен, веома себични и горделљиви.
„Никако, ни на какав начин не смијемо да се угледамо на ове гордељиве, самољубиве јевреје и њихове прваке. Првосвештенике, свештенике, фарисеје, који су само гледали себи да угоде пред народом. Да они буду праведни. А у срцу своме су били далеко и од Бога и од било какве праведности. Били су веома лицемјерни. Такве је Господ презирао, такве је Господ грдио и гњевио се на њих. Оним гњевом Божијим. И сви ми који долазимо у овај свети храм, морамо се потрудити да избјегнемо да будемо такви људи. Лицемјерни, гордељиви, самољубиви… Него да се угледамо на Господа, на Његово благо срце и љубав коју има за све народе. Прво за свој јеврејски народ из кога је потеко, а онда и за све друге народе.
Не можемо спасити себе ако брата свога не волимо и не цијенимо. И да се научимо да у брату своме препознамо оно што је лоше и да се научимо да мрзимо гријех, а не брата свога. Не човјека као личност. Него гријех да мрзимо и да се гријеха клонимо, а брата свога да љубимо. Своје срце да усмјеримо ка дјелима милосрђа, дјелима љубави за Бога. То дјело треба да покажемо већ од сјутра, када наступају дани страдања Господњег. Да мало на страну ставимо нашу себичност и преокупацију самима себе и неким другим људима око себе. Најчешће, оно што одликује нас људе, нарочито данас, јесте да гледамо друге људе и да друге људе осуђујемо, а себе апсолутно да не видимо и свој живот не сагледавамо, и своја сопствена сагрешења не сагледавамо. То је оно што одликује нас данас. Нажалост. А пост је управо прилика да се тога одрекнемо. Да гледамо да себе исправимо и да себе правилно сагледамо у смислу наших недјела. Да се од тога отргнемо, да то преокренемо на добро, да чинимо добра дјела, а да брату своме помогнемо, а не да га осуђујемо.“
Цвијети су слава Барске школе вјеронауке. Том приликом оци су освештали славско жито и пререзали славски колач, а отац Младен је честитао вјероучитељици Славици Орландић и свој дјеци вјеронауке славу.
„Бог да чува нашу дјецу. Она су будућност наша, а родитељима савјет да своју дјецу редовно доводе у храм и да их редовно доводе на Свете Литургије. Нарочито је важно крштену дјецу да доводимо, да се дјеца редовно причешћују, и да дјецу пустимо да она слушају ријеч Божију, која се пјева и чита овдје. Јер дјеца су чиста срцем и душом и она ће најбоље на тај начин да се науче и поуче својој вјери, као што ће се поучити својој вјери долазећи на часове вјеронауке. Нека би Господ дао да то тако и буде.“
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
