Отац Љубомир Јовановић началствовао је Светом литургијом која је у Храму Светог Јована Владимира служена на празник васкрсења Лазаревог – Лазареву суботу. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереји Јован Пламенац и Младен Томовић. На литургијске возгласе одговарали су Василије Ускоковић и Радмила Вујановић.
„У Светом писму, наводи отац Слободан у својој бесједи, имамо много записаних примјера како је Господ силом својом божанском или на молитве његових угодника подизао мртве. Имамо таквих примјера и у Јеванђељу записаних. Знамо да је Господ васкрсао умрлу Јаирову ћерку, па онда сина наинске удовице. Читамо и у дјелима светих апостола да су и они благодаћу Божијом чинили слична знамења. Али нигдје није записано да је неко подигао мртваца који је 4 дана мртав у гробу лежао. Јер ови побројани примјери обично су се дешавали непосредно након што је наступила смрт.
А овдје, како описује Свето Јеванђеље, Лазар је 4 дана мртав у гробу лежао, и већ су се увелико покренули природни процеси распадања људског тијела. Када је Господ дошао у Витанију и када се срео са Мартом и Маријом, сестрама Лазаревим, и када је Он тражио да га одведу на гроб и да се гроб отвори, Марта му каже: Немој Господе. Већ је 4 дана у гробу и заудара.“ А Господ је тјеши: „Ако вјерујеш, све је могуће ономе који вјерује.“
И видимо колико је Господ волио Марту и Марију и Лазара брата њиховог, да дошавши на мјесто где је био погребен Лазар и видјевши његове сестре и родбину, и пријатеље како плачу, да се и сам потресао и заплакао. Нисмо на другим мјестим у Јеванђељу, макар није записано, читали да је Господ заплакао. А овдје, заплакавши за својим пријатељем, он је заплакао и за читавим људским родом, који је због гријеха отпао од Бога. А отпавши од Бога, постао и смртан и постао роб смрти, грјеха и ђавола. И управо због тога, да би нас ослободио од тих непријатеља, да би ослободио читави људски род, Господ је дошао, постао један од нас и себе добровољно унизио, да би нас пале опет подигао, преобразио и обновио људским грјехом нарушену заједницу Бога и човјека. И Господ, Творац неба и земље и свега видљивог и невидљивог, силом ријечи своје, којом је саздао све, васкрсава и умрлога Лазара, позива га: „Лазаре изиђи напоље.“
И дешава се то велико чудо и знамење. Оном који је већ почео да се распада, силом ријечи Божије, обнавља се живот, његова душа враћа се у тјело, сви састави људског тјела опет се обнављају и Лазар излази увијен погребним повојима. И то велико знамење које се десило, било је и један од повода што је наредних дана онако свечано Господ дочекан у Јерусалиму. Изашло је и старо и младо. Поготово су се дјеца радовала и узвикивала: „Благословен који долази у име Господње, Цар Израиљев.“ Али опет ћемо видјети за само неколико дана колико је слабо било то одушевљење, колико су људска слабост и страх за кратко време преовладали, да ће опет велики дио тога народа који га је одушевљено дочекао узвикивати Пилату: „Распни га, распни.“ Толико смо ми слаби и немоћни и само је сила Божија, благодат Божија та која нас може утврдити и исцијелити од сваке наше слабости тјелесне и душевне. Исцијелити нас и од маловјерја и од страха и од сваке друге немоћи којима читави људски род робује.
Велики су и дивни ови дани. Ова два знаменита празника у којима се налазимо, којима је Господ утјешио своје ученике и припремио их, иако је код њих касније завладао страх и паника, и утврдио за оне велике и страшне дане и догађаје који су се збити. Зато и ми ове свете дане да се потрудимо да посветимо Господу. Велики су дани пред нама. Свакако сви имамо и своје обавезе, али да се потрудимо у ове свете дане страсне седмице, да не губимо своје вријеме на бројне друге непотребне ствари, него да их заиста посветимо Господу. Да се молимо и у дому своме, и да долазимо на богослужења у наше храмове и да тако узмемо учешће и ми у тој великој тајни љубави Божије. И ако Бог да, да се удостојимо да у свој пуноћи осјетимо и радост и свјетлост Христовога васкрсења.“
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
