У недељу пету Великог поста – Глувну служена је Света литургија у Храму Светог Јована Владимира. Началствовао је отац Љубомир Јовановић, а саслуживао му је отац Слободан Зековић. Хор „Свети Јован Владимир“ којим руководи професорица Маја Басараб одговарао је на литургијске возгласе.

Прота Слободан своју бесједу започео је тумачећи зачало из Јеванђеља по Марку у коме Јаков и Јован, синови Зеведејеви траже од Господа да сједну један са десне стране, а један са лијеве стране Господу у слави Његовој. И Господ им каже: „Не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим?“  А они му рекоше: „Можемо.“ А Исус им затим говори: „Чашу, дакле, коју ја пијем испићете; и крштењем којим се ја крстим крстићете се, али да сједнете с десне стране мени и с леве није моје да дам, него ће се дати којима је припремљено.“ И чувши то десеторица се почеше срдити на Јакова и Јована, јер су помислили да они из своје гордости желе да приграбе славу и част. И онда им Господ даје поуку о смирењу.

А Он је тај, каже отац Слободан, који је показао крајње смирење, унизивши себе ради нашега спасења из превелике љубави према свакоме човјеку.

„Па каже: „Ви знате да владари овога свијета господаре над људима, али међу вама да не буде тако, него онај који хоће да буде велики да свима служи и који хоће да буде први да свима буде слуга.“ А примјер тога, дакле, крајњега смирења и бескрајне љубави, управо нам је Господ показао. А ми, као његови ученици и следбеници, треба да се трудимо да се у свему Њему, Господу нашем, који је савршени Бог и савршени човјек, уподобљавамо. Господ је, дакле, показао то крајње смирење, поставши један од нас, унизивши себе. Он, будући савршени Бог, оваплотио се од Пресвете Дјеве Богородице, постао један од нас, постао човјек, у свему нама подобан осим у гријеху. И онда ради нашега спасења из крајњега смирења претрпио и понижење, и пљување, и шибање, и срамну смрт, распеће, погребење. Ради свакога од нас.

И то, драга браћо и сестре, никада не смијемо да заборовимо – да изоставимо из свога ума, из свога срца, колико смо скупо плаћени. Свако од нас, сваки човјек. Да је ради нашега спасења, ради нашега обновљења, обесмрћења, јединородни Син Божији своју пречисту крв пролио. Дакле, плаћени смо скупо и прескупо крвљу јединороднога Сина Божијега.

И тој светој тајни, тој љубави Божијој, увијек да се са поштовањем, са страхом, са трепетом клањамо. И на ту, на такву љубав, дакле, саможртвену, која цијелога себе даје ономе кога волимо, на такву љубав, љубав савршену, Господ нас данас позива кроз ово Свето Јеванђеље. Да будемо спремни да сваку себичност и егоизам бацимо под ноге. Јер каже опет Свето Писмо, да се гордима Бог противи, а онима који су смирена срца, њима Господ даје благодати, њима се открива, у њима се настањује. То да имамо на уму и да се трудимо, да заиста себе изграђујемо у духу смиреноумља. Да будемо свјесни свих својих слабости, својих гријехова, својих немоћи и да из дубине тога смирења вапијемо ка Господу, Оцу нашем Небеском, да нам милостив буде и да нас помилује. И само таква молитва из смиренога срца, бива од Господа прихваћена и услишена, и Господ даје своју благодат и све своје дарове онима који у Њега вјерују и из дубине смирења срца свога му се моле.“

Затим се отац Слободан осврнуо на друго зачало које се читало на данашњи празник, а које говори о великом покајању жене грешнице која је у кући фарисејевој својим сузама квасила ноге Господње, косом главе своје их отирала, целивала их и мазала мирисом.

Прота Слободан пита зашто се ово Јеванђеље данас чита? Зато, каже он, што данас, у пету недјељу поста, Црква православна молитвено прославља такође блудницу некадашњу, сличну овој из Јеванђеља, преподобну Марију Египћанку, чије житије представља најпотреснији и најљепши примјер покајања у историји Цркве.

Затим је отац Слободан надахнуто говорио о животу ове велике угоднице Божије, да би своју бесједу завршио поуком.

„Диван примјер покајања и нама поука, да не постоји тај гријех, ма колико он био тежак и гадан, који може бити већи и јачи од љубави Божије. Оно што Господ од нас очекује, јесте наше искрено покајања и промјена живота. Наравно, да ми не можемо имати такав подвиг какав је имала света Марија, зато је он и истакнут свима нама кроз вијекове. Свим хришћанима као примјер. Али нам њен примјер показује силину љубави Божије и колико се Господ радује сваком покајаном човјеку. То је нама, дакле, поука. Шта год да нам се деси по нашој људској слабости, како ниско да паднемо, нема мјеста за тугу, нема мјеста за очајање. Него искрено покајање и труд да промијенимо свој живот. На то нас позива и данашњи празник, Свете Марије Египћанке. И ове поуке које смо чули, јеванђелске, на то нас позивају. На то нас позива и овај цијели пост који постимо. На ту промјену живота, на истинско обраћење и повратак у загрљај Оца нашег небескога.“

Текст/фото/видео: Дејан Вукић