Протојереј-ставрофор Радивоје Круљ началствовао је Светом литургијом која је у барском Саборном храму Светог Јована Владимира служена у недељу 4. по Духовима, у дану када наша Црква православна прославља Светог великомученика Прокопија. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Љубомир Јовановић и протопрезвитер Милорад Филиповић из града Бора, Епархија тимочка. За пјевницом су одговарали Василије Ускоковић и Никола Зековић, уз пратњу хора „Свети Јован Владимир“.

На тему данашњег зачала из Светог јевађеља бесједио је отац Радивоје:

„Ево, чули смо данас у Јеванђељу један чудесни сусрет. Сусрет, с једне стране Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа и његових апостола, а са друге стране представника, да кажемо, окупатора, незнабожаца, окупаторске римске власти, која је поробила и владала народом Израиља. И представник те власти и народа који није изабрани Божији народ, прилази Господу Исусу Христу. Тај капетан, незнабожац, моли га да му помогне и да исцијели његовог слугу.

Чули сте најприје одговор Христов. Иако не само да није било уобичајено, него је било забрањено да се представници изабранога Божијег народа друже, или не дај Боже да уђу у кућу незнабожаца, Христос каже, ја ћу доћи код тебе, у твоју кућу, и ја ћу га исцијелити. А чули сте одговор који је задивио Христа и кога је Христос истакао: Господе, ја нисам достојан да под кров мој уђеш, јер ја нисам ортодоксан, православан, нисам од изабраног народа Божијег, нисам ваш и како ћеш ти ући у мој дом. Ја нисам достојан да у мој дом уђеш, него само ти реци једну ријеч и оздравиће слуга мој.

А Христос прекоравајући присутне и указујући како ће многи који су изабрани, који су праве вјере и који су синови Аврамови, Исакови, Израиљеви, Јаковљеви, одпасти, и да такву вјеру, као овога незнабожца, није срео у цијелом Израиљу. И то му Он и одговори и, каже, тог тренутка, оздрави слуга његов.

То је, браћо и сестре, опомена и за нас да се никад не погордимо и да никада не презремо оне који су поред нас, а други су, другачији су, друге су вјере, друге су нације, него да увјек имамо ове ријечи Христове на своме уму и да будемо, да кажемо, увјек будни и да увјек изнова исповједамо вјеру. Јер имамо прави примјер да ће многи који су изабрани и позвани, и којима је рођењем дата права вјера, отпасти и бити у оном мјесту где ће бити плач и шкргут зуба. А многи који нису изабрани и који нису једни од нас, ће бити за трпезом оних који су изабрани, који ће задобити живот вјечни својом вјером и отвореним срцем. Као што је овај капетан имао и као што је имао велики слуга Божије Прокопије кога данас славимо.

Рођени Јерусалимљанин од оца хришћанина и мајке која је била незнабожац. Остао рано без оца. Мајка га одгојила у вјери незнабожачкој и био виђен и био послан да убија и прогони хришћане у Александрији. Али се сусрео са самим Христом. И онда је тако отворено исповједио Христа, да су и многе жене које су такође биле хришћанке и биле заточене са њим, исповједале и учврстиле се у вјери Христовој. А онда на крају и његова мајка. Ето, још једног примера и данашњег капетана, и данашњег Светог Прокопија, да нам буду водитељи ка ономе који је пут истина и живот, Христу, за нас распетом и за нас Васкрслом Господу.“

Текст/фото/видео: Дејан Вукић