У Недјељу о блудном сину служена је Света литургија у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару. Началствовао је намјесник барски и старјешина храма протојереј-ставрофор Слободан Зековић, саслуживали су протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић. Апостола је читао богослов Марко Орландић, док је на литургијске возгласе одговаро хор „Свети Јован Владимир“. Присутним вјерницима, након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, обратио се началствујући свештеник.

Отац Слободан своју бесједу започео је подсјећањем да се налазимо у припремним недељама за велики Васкршњи часни пост који је пред нама. И у тим припремним данима имамо дивне јеванђелске поуке које је Господ изговорио, не само онима који су га слушали када је изговарао ове бесједе, него сваком човјеку, сваком људском покољењу да краја свијета и вијека. И једнако, каже прота Слободан, та ријеч Господња са великом силом дјелује, и умртвљене људске душе васкрсава и покреће на истински труд и промјену живота.

Затим се отац Слободан осврнуо на ове припремне недеље које смо прошли.

Тако смо, наставља он, имали најприје оно Јеванђеље о царинику Закхеју, који је, чувши за велика и славна дјела која је Господ чинио по читавој Јудеји, па тако и у његовом граду Јерихону, гдје је он живио, пожелио да види Исуса.

„Па он, будући мали растом, чак је трчао да се попене на неко дрво, на дивљу смокву, да би га видио, јер је око Христа увијек била велика гужва куда год се Он кретао. А Господ који познаје срце и душу свакога човјека, видио је ту његову жељу, и мали пламичак вјере и жеље за исправљењем живота који је тињао у срцу Закхејевом. Па не само да се Закхеј удостоио да види Господа у тој маси, него се удостојио да га Господ по имену позове: Закхеју сиђи брзо, јер ми данас ваља бити у дому твоме. И сјећамо се каква се промјена и какав преображај у срцу Захејевом догодио.

Па онда у предходној Недјељи митара и фарисеја, Господ нас поучава колико је за наше спасење погубна душевна страст – гордост, којом је било испуњено срце онога охолог фарисеја, који је привидно на први поглед био праведан човјек, али испуњен гордости и сујете. И сав тај његов труд спољашњи пао је у воду. А колико је опет спасоносно смиреноумље, као једна од најљепших врлина, којом се одликовао онај грешни цариник. Грешни али покајани. И који се толико смирио пред силом и љубављу Божијом, да није хтио ни очи своје подигнути ка небу, него бијући се у прса и гледајући у земљу, вапио је: Господе, милостив буди мени грешноме. И каже Господ, он покајани и смирени цариник, отиде дому своме оправдан. Дакле, смиреноумље као сигурни темељ на коме ћемо градити наше спасење, свјесни свих својих слабости и својих гријехова. Да се смиримо пред силом и пред љубављу Божијом, и да из дубине срца свога вапијемо ка Господу, да нам милостив буде.

А данас опет нам Господ даје поуку о великој сили покајања, али исто тако нам даје изнад свега поуку о бескрајној љубави Божијој према сваком човјеку. Даје нам Господ поуку о доброме оцу, Оцу нашем небескоме, пред којим је сваки људски гријех, ма колико он био и велики и тежак, једна најобичнија кап у океану Божије љубави и Божије доброте, Божијега милосрђа, које Господ богато излива на цијелу своју творевину. И видимо да овдје Господ говори причу о човјеку који имађаше два сина. Доброме домаћину. А тај добри домаћин, добри отац, јесте Господ, Отац наш небески, који са истом љубављу милује свакога човјека и свима даје различите дарове. А свакако да је међу највећим даровима, које је Господ дао човјеку, дар слободе слободне воље, јер Господ као добри Отац не жели никога да спасава на силу, него хоће нас као слободна бића да са том слободом од Бога нам дарованом и са љубављу приступамо Њему и пребивамо у заједници са Њим.

И видимо да Господ по тој доброти својој даје апсолутну слободу својим синовима. Па тако и овоме који одлази из загрљаја очевог у земљу далеку са свим даровима које му је отац дао и те дарове троши на непотребне ствари живећи развратно, и узалудно просипа те дарове Божије које му је Господ даровао. Ту треба, браћо и сестре, свако да препозна себе самога, јер сви ми, када чинимо гријех, ми одлазимо из наручја Оца нашег небескога. Одлазимо у земљу далеку у којој брзо остајемо гладни и жедни, јер исконска је глад човјекова, дубинска, за Богом и заједница са Богом је једино што човјеку даје истинску пуноћу и садржај и смисао његовог живота. А када се удаљимо од те заједнице, из топлога наручја Оца нашег небескога, онда западамо у биједу и у глад, као што се то десило са овим млађим сином.

И он, дакле, имајући ту дубинску глад и жеђ у унутрашњости свога бића, он покушава са неком лажном храном да нађе себе утјеху, а то је овдје сликовито приказано да је он, запавши у велику биједу, отишао код некога свињара и овај му је давао да чува свиње, а он је желио да се насити оном храном, рошчићима, како каже Јеванђеље, које свиње јеђаху. То је, дакле, то наше трагање кад се удаљимо од Бога, па да онда на лажни начин утолимо ту унутрашњу глад нашег унутрашњег бића. И онда, што нам се често дешава, идемо неким погрешним путем, па се окренемо страстима тјелесним које човјеку дају привидно лажно задовољство, мислећи да ћемо тиме утолити своју глад, али не, она бива још већа и још дубља. Или на неки други начин, у разне друге пороке и страсти, и тјелесне и душевне, и још у дубље удаљавање од Бога падамо. А онда видимо шта је ту једини истински лијек и једина сламка спасења, пружена рука Божија свакоме човјеку. То је вјера и то је покајање.

Кад је дошао до крајње биједе, овај млађи син говори: Па шта ја радим? Ено у дому оца мојег обиље хране и свакога благослова за све. Идем оцу своме, рећи ћу му, оче сагријеших и небу и теби, и нисам више достојан да се сином твоји назовем, него ме прими као једног од својих најамника. И онда видимо када се он враћа дому очевом каква је та силина љубави Божије, овдје описана као љубав оца према сину своме заблудјеломе.

Сви ми који смо се удостојили тога дара Божијега да будемо родитељи, знамо колико је дубока и јака веза и љубав родитеља према својој деци. Али та љубав родитељска, браћо и сестре, само је блиједа сијенка љубави Божије према нама, према сваком човеку.

И видимо реакцију очеву. Још издалека кад га је угледао, он се обрадова, па посла слуге да сретну његовог сина, да му обуку најљепшу хаљину, да му дају прстен на руку. Дакле, враћа Господ човјеку покајаном оно достојанство које смо изгубили и погазили својим гријехом.

И онда наређује слугама, закољите угојено теле, да једемо, да се веселимо, јер каже, овај син мој мртав бјеше и оживје, и изгубљен бјеше и нађе се.

Толика је радост на небу за свакога човјека који се искрено покаје и крене да живи врлинским, честитим, хришћанским животом по вољи Божијој и по заповјестима Божијим. Дакле, Господ нам је дао велике дарове свима, а као највећи дар, дар слободе. Али тај дар слободе носи са собом и велику одговорност.

Зато да будемо, драга браћо и сестре, одговорни према дару живота који нам је Господ дао и према свим другим даровима, и да будемо трезвени и да се потрудимо. Јесте, ми падамо, стално посрћемо по нашим људским слабостима, али да се трудимо на том путу исправљања себе и покајања увјек останемо и да то не буде само формално кад наиђу дани поста. Сад је велики пост, сад ћу мало да се уздржим, мало да се поправим, па кад дође Васкрс, онда опет ударим по староме. Ако тако радимо, а то нам се свима дешава, ми онда бивамо лицемјери.

А то није добро. Него да се потрудимо. А за наш мали труд, али да буде он искрен од срца, Господ ће нас стоструко наградити и дати нам снаге и силе да на том једином исправном истинском путу вјере, покајања, љубави, доброте истрајемо. И за тај наш мали труд, Господ ће нам велику награду дати, отворити своје очинско наручје, примити нас и загрлити, као што је то Господ рекао у овој дивној јеванђелској причи о блудноме покајаном сину. Причи која нам открива неизрециве дубине и тајне љубави Божије.“

Текст/фото/видео: Дејан Вукић