У Недељу 20. по Духовима, на празник Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског, у Храму Светог Јована Владимира у Бару, служена је Света Литургија. Началствовао је протојереј Љубомир Јовановић, уз саслуживање протојереја Младена Томовића и протођакона Игора Димитријевића.
У литургијској бесједи након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, протођакон Игор је казао да Свети оци ово Јеванђеље које говори о најинској удовици, тумаче као праслику Христовог страдања и васкрсења и као праслику Богородичине боли и радости после тродневног устајања из гроба Христовог и васкрсења.
„Ја бих данас волео да са вама поделим једно моје другачије размишљење. Не мислим суштински другачије, него формално другачије. Мислим да поред овог Јеванђеља ретко сусрећемо Јеванђеља која нам указују на ту велику теолошку истину коју ми пренебрегавамо и заборављамо а која гласи да је Христос потпуни Бог и потпуни човек. Неки Га исповедају као човека, Јевреји свакако као човека и то као онога кога треба разапети. Муслимани Га исповедају као човека, али као пророка Ису Пегамбера“, указао је отац Игор.
„Ми смо православни, између осталог, баш зато што о Њему говоримо као потпуном Богу и потпуном човеку. Јер после Адамовог пада и греха нама је требао такав првосвештеник који не треба свакога дана да приноси жртве за своје грехе на које је једном себе принео за свагда Богочовек Христос. И колико је важна чињеница да је Христос потпуни Бог и потпуни човек, потврђује нам велики Васељенски сабор у Халкидону који у свом моросу каже: „Верујемо, исповедамо једног Христа потпуног Бога и потпуног човека. Њега савршеног Бога и савршеног човека, једносушног Оцу по божанству, једносушног нама по човештву.“
И где ћете лепше приче, изузев можда оне о Васкрсењу Лазаревом, када се види та богочовечанска природа Христа и његова туга. Тужан је и над Лазаром, тужан и над младићем, тужан над Најинском удовицом. И где ћете лепше прилике да видите Христа, Бога, који влада животом и који каже: „Лазаре, изађи!“, који каже младићу: „Устани!“ Ако је први грех био одвајање од Бога, онда нас Богочовек, који је и сам био човек и зна наше слабости, позива на заједницу са њим кроз покајање. И можда је покајање требало да буде један од лајт мотива нашег живота, јер и Богочовек Христос почиња своју проповед са: „Покајте се.“ Сада и овде. Не сутра, не у будућности, не у прошлости, како ми, на жалост, често чинимо, па заборављајући да живимо данас и овде, често покајање остављамо за неку будућност, улазећи у оно што се данас већ зове анксиозност, плашећи се шта ће нам то Христос рећи кад нас сусретне или шта ће други рећи о нама када сазнају какви смо. А онда ту анксиозност покушавамо да излечимо не кроз преумљење, него кроз болести зависности које нас на тренутак смирују и онда бацају у још дубље блато. Или имамо ону другу могућност да се вежемо за прошлост, да се поспемо пепелом због наших грехова који су евидентни, очигледни, али да тада потонемо у тугу униније, у тугу депресије, у муку суицида, а све заборављајући да је једино време које имамо ово овде и сада и да нас Свети оци уче да не треба презирати грешника, него грех. И ми то некад и применимо гледајући другог човека, али често заборавимо да смо и ми грешници и да не треба презрети себе, него презрети оно лоше што си учинио. И зато Христос позива на покајање.
За нас хришћане, прво покајање је крштење водом и духом. Ако је први грех био одвајање од Бога, онда она песма коју певамо на крштењу: „Јелици во Христа крестистесја, во Христа облекостесја.“ (у Христа сте се крстили, у Христа сте се обукли), јесте сада покајно прилажење Њему. И опет, ново покајање је сусрет са другим човеком, сусрет са Богом, Светом Тројицом, у другом човеку, јер како Јеванђелист каже: „Видим брата – видим Бога“.
И зато и Апостол Павле каже „Кад се припремате за свету тајну крштења, када идете жртву Богу да принесете, испитујте срца своја, па ако си у завади са братом својим, мири се са њим, јер како каже Господ, свако ко каже да воли мене, а мрзи брата свога лажљивац је. Јер како може волети мене, кога никада није видео, ако мрзи брата свога, који му је вазда пред очима“. И треће, то основно покајање јесте ова наша недељна Литургија, гдје приступамо чаши живота. И када нас свештеници причешћују, говоре: „На отпуштење грехова и на живот вечни“.
И тада нас Богочовек, знајући наше слабости, неће одбацити, као што није одбацио ни Петра који га издаје, као што није одбацио ни Павла који га прогони, као што није одбацио Марију Магдалену, и уопште Светитеље, чије ако животе погледамо, ретко ћемо наћи некога чији је живот био увек и у сваком тренутку идеал хришћанског живота. И ако прихватимо Христа као потпуног Бога и потпуног човека, ако кренемо покајањем у сусрет се Њиме, онда ова прича коју смо мало пре прочитали, може да буде и праслика нашег васкрсења и да када Христос дође у слави са анђелима Својим, верујемо и надамо се и молимо се да ће и нама тада рећи: „Младићу, девојко, жено, човече, устаните, припремио сам вам Царство Небеско“, закључио је протођакон Игор Димитријевић.
Потом сви они који су се припремали, приступили су Светој тајни причешћа.
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
