U Nedelju 20. po Duhovima, na praznik Svetog Arsenija Sremca, drugog Arhiepiskopa srpskog, u Hramu Svetog Jovana Vladimira u Baru, služena je Sveta Liturgija. Načalstvovao je protojerej Ljubomir Jovanović, uz sasluživanje protojereja Mladena Tomovića i protođakona Igora Dimitrijevića.

U liturgijskoj besjedi nakon pročitanog začala iz Svetog Jevanđelja, protođakon Igor je kazao da Sveti oci ovo Jevanđelje koje govori o najinskoj udovici, tumače kao prasliku Hristovog stradanja i vaskrsenja i kao prasliku Bogorodičine boli i radosti posle trodnevnog ustajanja iz groba Hristovog i vaskrsenja.

„Ja bih danas voleo da sa vama podelim jedno moje drugačije razmišljenje. Ne mislim suštinski drugačije, nego formalno drugačije. Mislim da pored ovog Jevanđelja retko susrećemo Jevanđelja koja nam ukazuju na tu veliku teološku istinu koju mi prenebregavamo i zaboravljamo a koja glasi da je Hristos potpuni Bog i potpuni čovek. Neki Ga ispovedaju kao čoveka, Jevreji svakako kao čoveka i to kao onoga koga treba razapeti. Muslimani Ga ispovedaju kao čoveka, ali kao proroka Isu Pegambera“, ukazao je otac Igor.

„Mi smo pravoslavni, između ostalog, baš zato što o Njemu govorimo kao potpunom Bogu i potpunom čoveku. Jer posle Adamovog pada i greha nama je trebao takav prvosveštenik koji ne treba svakoga dana da prinosi žrtve za svoje grehe na koje je jednom sebe prineo za svagda Bogočovek Hristos. I koliko je važna činjenica da je Hristos potpuni Bog i potpuni čovek, potvrđuje nam veliki Vaseljenski sabor u Halkidonu koji u svom morosu kaže: „Verujemo, ispovedamo jednog Hrista potpunog Boga i potpunog čoveka. Njega savršenog Boga i savršenog čoveka, jednosušnog Ocu po božanstvu, jednosušnog nama po čoveštvu.“

I gde ćete lepše priče, izuzev možda one o Vaskrsenju Lazarevom, kada se vidi ta bogočovečanska priroda Hrista i njegova tuga. Tužan je i nad Lazarom, tužan i nad mladićem, tužan nad Najinskom udovicom. I gde ćete lepše prilike da vidite Hrista, Boga, koji vlada životom i koji kaže: „Lazare, izađi!“, koji kaže mladiću: „Ustani!“ Ako je prvi greh bio odvajanje od Boga, onda nas Bogočovek, koji je i sam bio čovek i zna naše slabosti, poziva na zajednicu sa njim kroz pokajanje. I možda je pokajanje trebalo da bude jedan od lajt motiva našeg života, jer i Bogočovek Hristos počinja svoju propoved sa: „Pokajte se.“ Sada i ovde. Ne sutra, ne u budućnosti, ne u prošlosti, kako mi, na žalost, često činimo, pa zaboravljajući da živimo danas i ovde, često pokajanje ostavljamo za neku budućnost, ulazeći u ono što se danas već zove anksioznost, plašeći se šta će nam to Hristos reći kad nas susretne ili šta će drugi reći o nama kada saznaju kakvi smo. A onda tu anksioznost pokušavamo da izlečimo ne kroz preumljenje, nego kroz bolesti zavisnosti koje nas na trenutak smiruju i onda bacaju u još dublje blato. Ili imamo onu drugu mogućnost da se vežemo za prošlost, da se pospemo pepelom zbog naših grehova koji su evidentni, očigledni, ali da tada potonemo u tugu uninije, u tugu depresije, u muku suicida, a sve zaboravljajući da je jedino vreme koje imamo ovo ovde i sada i da nas Sveti oci uče da ne treba prezirati grešnika, nego greh. I mi to nekad i primenimo gledajući drugog čoveka, ali često zaboravimo da smo i mi grešnici i da ne treba prezreti sebe, nego prezreti ono loše što si učinio. I zato Hristos poziva na pokajanje.

Za nas hrišćane, prvo pokajanje je krštenje vodom i duhom. Ako je prvi greh bio odvajanje od Boga, onda ona pesma koju pevamo na krštenju: „Jelici vo Hrista krestistesja, vo Hrista oblekostesja.“ (u Hrista ste se krstili, u Hrista ste se obukli), jeste sada pokajno prilaženje Njemu. I opet, novo pokajanje je susret sa drugim čovekom, susret sa Bogom, Svetom Trojicom, u drugom čoveku, jer kako Jevanđelist kaže: „Vidim brata – vidim Boga“.

I zato i Apostol Pavle kaže „Kad se pripremate za svetu tajnu krštenja, kada idete žrtvu Bogu da prinesete, ispitujte srca svoja, pa ako si u zavadi sa bratom svojim, miri se sa njim, jer kako kaže Gospod, svako ko kaže da voli mene, a mrzi brata svoga lažljivac je. Jer kako može voleti mene, koga nikada nije video, ako mrzi brata svoga, koji mu je vazda pred očima“. I treće, to osnovno pokajanje jeste ova naša nedeljna Liturgija, gdje pristupamo čaši života. I kada nas sveštenici pričešćuju, govore: „Na otpuštenje grehova i na život večni“.

I tada nas Bogočovek, znajući naše slabosti, neće odbaciti, kao što nije odbacio ni Petra koji ga izdaje, kao što nije odbacio ni Pavla koji ga progoni, kao što nije odbacio Mariju Magdalenu, i uopšte Svetitelje, čije ako živote pogledamo, retko ćemo naći nekoga čiji je život bio uvek i u svakom trenutku ideal hrišćanskog života. I ako prihvatimo Hrista kao potpunog Boga i potpunog čoveka, ako krenemo pokajanjem u susret se Njime, onda ova priča koju smo malo pre pročitali, može da bude i praslika našeg vaskrsenja i da kada Hristos dođe u slavi sa anđelima Svojim, verujemo i nadamo se i molimo se da će i nama tada reći: „Mladiću, devojko, ženo, čoveče, ustanite, pripremio sam vam Carstvo Nebesko“, zaključio je protođakon Igor Dimitrijević.

Potom svi oni koji su se pripremali, pristupili su Svetoj tajni pričešća.

Tekst/foto/video: Dejan Vukić