Јуче је у 21. недељу по Духовима служена Света архијерејска литургија у Храму Храму Светог Јована Владимира у Бару. Протојереј-ставрофор Радивоје Круљ из Епархије диселдорфске и њемачке Српске Православне Цркве, началствовао је Светом службом а саслуживали су му свештеници барског храма протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић. За пјевницом су одговарали Маја Томић и Василије Ускоковић.
По читању зачала из Светог Јеванђеља, отац Радивоје обратио се вјерном народу. Нагласивши да му је велика радост када служи у барском храму, отац Радивоје каже да је очигледно данас имао срећу, јер је ова прича коју смо чули у Јеванђељу једна од ријетких које је сам Господ и Бог и Спаситељ наш Исус Христос протумачио:
„Прича о сијачу и сјемену. О сјемену које је ријеч Божија, које је Јеванђеље Божије, које је у центру нашега спасења, које је заиста центар Богопознања, човјекопознања, извор спознаје човјековог смисла, његовог живота, његовог пута овдје на земљи и смисла његовог постојања и његовог крајњег циља. Зато, браћо и сестре и драга дјецо, Јеванђеље, ова књига, сјеме ријечи Божије, јесте у центру овдје на централном мјесту и оно се са централног мјеста произноси, чита, и оно је у центру наше пажње, наше љубави, у центру Цркве, у центру срца Цркве, а то је центар богослужења. И чули сте како Господ каже да сјеме које падне крај пута не донесе рода, оно које падне на камен. То смо ми људи који најчешће, од којих сам први ја, примимо нешто са радошћу, одушевљењем, рекао би нема краја, ја ћу остати увјек стамен, вјеран, у било ком послу кога радимо, које нам је нови изазов, али врло брзо то одушевљење пресахне, осуши се.
Зашто? Господ одговара: „Зато што нема доброг корјена.“ Или пак, оно сјеме које падне у трње, и те бриге којима се бринемо, којима живимо, искушења разна га угуше и не донесе рода. И оно сјеме које падне на добру и плодну земљу, и чули сте које у трпљењу, истрпљењу, и упорности, и оданости, и вјери, и нади, и љубави донесе род. Мени се чини да је најважније оно што је центар нашег бића. Као што је сјеме, као што је Јеванђеље центар црквеног живота, центар Цркве, тако је некако и срце центар нашег бића. Не срце као мишић, него срце као орган љубави и отворености за Бога. Знате, на оном мјесту кад каже: Да ти видим срце, па да видим чији си.
И да ће нас познати по ономе у чему нас затече, а у ствари говори се о ономе како ће бити наше срце, и како ће бити његова спремност да да одговор. Често пута наши оци су нас учили и говорили да ће млакоње, они који су ни вино ни вода, и који нисмо ни тамо ни вамо, просто сила Божија одбацити, испљунути. Чак је боље да су противници Цркве, али и да то ватрено раде као што је радио Савле, па постао Павле, ватрени поборник и свједок отворености срца и спремности да пострада и да сведочи до краја“, казао је отац Радивоје.
„Зато, браћо и сестре и драга дјецо, усавршавајмо своје срце у љубави Божијој и спремности да га посвједочимо и да будемо трпљиви и стрпљиви и истрајни у оданости Богу. А то је оданост једни другима. И спремност да се жртвујемо и да предамо своје срце једним другима, јер тако и на тај начин заиста предајемо срце Господу. Као онај разбојник у оном тренутку, када је свим срцем завапио: „Сјети ме се Господе у царству Твоме“. А по свим, можда, критеријумима и мјерилима овог свијета, он није био достојан, рекло би се, али у ствари, његово срце је било толико отворено и спремно за љубав Божију. Или споменимо низ примјера у Јеванђељу, у сјемену, оних који су, гледајући, јако добри, спремни, достојни, све испуњавају, али њихово срце, њихово биће, било затворено, окорјело, без корјена. И пост испуњава, и даје десетак, и није као други људи, све што би рекли по стандарду. Али кад је требао да отвори своје срце за љубав Божију, он је посматрао оне око себе, презирао их и осуђивао, и зато је отишао неоправдан, односно презрен.
Нека Бог да, да ми своју љубав, своју пажњу, своје срце, држимо отвореним, и спремним, и радосним, и заиста искреним, за искрену љубав Божију. И онда нам неће ничега фалити. Благослов Божији нека је са свима вама. Нека вас Господ чува, благослови и укријепи, данас и увијек, и у вјекове вјекова. Амин,“ закључио је на крају бесједе отац Радивоје Круљ.
Потом су се вјерни причешћивали страшним тајнама Христовим.
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
