Отац Слободан Зековић намјесник барски и старјешина храма Светог Јована Владимира началствовао је Светом литургијом која је у барском саборном храму служена у 25. недељу по Духовима. Саслуживали су му протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић. На Литургијске возгласе одговарао је  хор „Свети Јован Владимир“.

У лутургијској бесједи на тему данашњег одломка из Светог Јеванђеља о милостивом самарјанину отац Слободан каже да је „Господ хтио да посрами гордост и сујету јеврејску и да покаже да је Он дошао да спашава све земаљске народе и да је Господ, творац свих нас, по љубави својој дошао и постао један од нас да би спасао све. И Јевреје, и Самаријане, и Јелине, и Римљане, и Србе, и Бугаре, и Грке, и све народе овога свијета. А опет, наглашава отац Слободан, има и једно дубље тумачење овог Светог Јеванђеља. Да овај рањени човјек на путу између Јерусалима и Јерихона јесте у суштини читав род људски и свако од нас. А те тешке ране и убоје које овај човјек задоби, јесу ране од гријехова наших, од страсти наших, које сви ми на себи носимо. Милостиви Самарјанин јесте Господ који је дошао да те наше ране исцијели и да спасе свакога човјека.

Уље и вино којима он залива ране овог рањеног човјека јесу благодатни дарови Духа Светога, које Господ богато излива на све нас. Вино јесте символ Његове пречисте крви за свакога од нас изливене. Ова гостионица у коју Самарјанин одводи овог рањеног човјека символизује Цркву Христову у којој сви ми тражимо себи лијека и спасења. Ово што ће Самарјанин у овој причи доћи да плати све што се потроши овоме гостионичару, јесте други Христов долазак када ће Господ свакоме човјеку од постања свјета па до тога последњега дана дати праведно плату по својим дјелима, како је ко заслужио.

Дивна поука Господња која нас учи да ближњи наш јесте сваки човјек. Сваки човјек је саздан као икона Божија и у свакоме човјеку треба да сагледавамо тај лик Господњи по коме смо сви ми саздани.

Без обзира што су нама, то је природно, блиски они са којима смо у крвном сродству, у духовном сродству, са којима дијелимо исту вјеру (они су нам свакако блиски и најближи нашем срцу) ми не смијемо у тим оквирима да останемо, него да схватимо да сваки човјек јесте наш ближњи, да сваки човјек јесте икона Божија. Ту науку Господњу да прихватимо и да се трудимо, онако како Господ поучи и овога законика, да по њој и живимо. Нека би нам Господ био на помоћи да заиста тако и чинимо и да се на тај начин сви спасавамо.“

Затим се отац Слободан осврнуо и на два велика Светитеља из рода нашега које Српска Православна Црква прославља у данашњи дан, а то су свети цар Урош и преподобни Јоаникије Девички.

„Први који је као младић наслиједио свог рано преминулог оца, силнога цара Душана, али није могао да се снађе у тим земаљским пословима  и није успио да сачува моћно и велико царство свога оца, али је својом незлобивошћу, својом кротошћу, трпљењем, својом вјером задобио Царство Небеско. У њему је просијала свјетлост Божија и ено његове свете и чудотворне мошти у манастиру Јазак на Фрушкој гори до данас прослављају Господа и пројављају силу и славу Божију.

И други преподобни Јоаникије Девички, велики чудотворац, велики подвижник, чије свете мошти почивају у древном манастиру Девичу. Прошле су многе војске, многи ратови, манастир бивао пустушен, разаран, али свети Јоаникије је измолио од Господа сваки пут да из пепела васкрсне Девичка светиња. Тако је било и у последњем рату, манастир је био запаљен, оскрнављен, поломњена је била и гробна плоча над моштима светога Јоаникија, али није прошло много времена, из пепела је опет васкрсла та древна светиња. И тамо су сестре монахиње на челу са једном великом и храбром подвижницом Мати Анастасијом обновиле ту светињу и дан данас у непријатељском окружењу Девичка светиња поје и пројављује силу и славу Божију.

На такве примјере, и на примјер наших светитеља цара Уроша, његове вјере, љубави, трпељивости, на примјеру подвижништва светога Јоаникија Девичкога и на примјеру храбрости и истрајности наших сестара из манастира Девича мати Анастасије и њенога сестринства, али и свих других наших сународника који опстају на својим огњиштима и у својим светињама широм Косова и Метохије, да си ми угледамо. И да са примјером њихове вјере, њиховога трпљења и ми идемо кроз живот, знајући шта је наш крајњи циљ ка коме стремимо, а то је Царство Небеско и непрестано ликовање и наслађивање гледањем лица и свјетлости Божије.“

Текст/фото/видео: Дејан Вукић