У организацији Православне Црквене Општине Бар, синоћ је у великој сали Дома културе у Бару одржано Светосавско вече. У сали која је била до последњег мјеста испуњена, богат културно-умјетнички програм приредили су КУД „Свети Јован Владимир“, пјевачка група „Дарови Светог Јована Владимира“, Хор при храму Светог Јована Владимира којим је дириговао професор Александар Саша Басараб, дјеца – полазници школе вјеронауке у Бару и гошћа из Ораховца – Павлина Радовановић. Програм су водили др Дијана Маројевић професор Факултета за драмске умјетности у Београду и Павле Илић, глумац Градског позоришта у Подгорици. Светосавску бесједу изрекао је др Душан Kрцуновић, професор на Филозофском факултету у Никшићу.
Бесједу преносимо у цјелости.
„У кормиларским књигама Светог Саве – а то су сва његова дјела која садрже захтјевне норме моралности, примјерене хришћанском погледу на свијет и људски живот – често се појављују два библијска мотива: Ријеч и Срце. То су средишњи мотиви у светосавском разумијевању идеје предања и на њему засноване културе као сталног упућивања човјека на оно више и божанско, стога и сталне тежње човјекове ка самоусавршавању и напредовању.
Употреба мотива Ријечи и Срца у различитим значењима, показује да је Свети Сава врло добро разумио новозавјетну теологију предања, која се код апостола Павла по први пут примијењује на хришћанску вјеру и хришћанску заједницу образовану око Светог Писма и Светог Предања. Сам апостол ће рећи: „Taкo дакле, браћо, стојте и држите предања којима се научисте, или ријечју или из посланице наше“. Главни елементи предања су чинови његовог „преношења“ и „примања“, његовог „држања“ и „чувања“, у чему је и сама суштина вјере којом се изграђује и живи хришћанска заједница. Оно што се путем предања преноси, апостол Павле именује као „залог“, у значењу „добра“, „блага“ и „дара“, који је животворан, спасоносан и ослобађајући. Напокон, цијела икономија човјековог спасења почиње божанским предањем, којим Бог предаје и дарује свијету своју једнородну Ријеч. Отуда је даље преношење предања, заправо, дијељење неисцрпног блага као дара искуства вјечног живота који представља побједу над пролазношћу времена и над раздвојеношћу генерација и епоха.
Свети Сава је наш први тумач ове апостолске идеје предања, на коме је заснован и косовски завјет и његошевски завјет. Светосавље је стога аутентична историјска модификација апостолске идеје предања.
Када нам наш светитељ каже: „Удахни спасоносну ријеч“, онда нам поручује да Ријеч, коју нам својим предањем предаје, није намијењена само слушању него и творењу, дакле стваралачком испуњавању и довршавању. Та Ријеч која треба да се удахне, с једне стране има вишеструку моћ: да нас држи, грије, руководи, тјеши, васпитава, поучава и подстиче на љубав и добра дјела. С друге стране, та Ријеч о којој пише Свети Сава, треба да буде записана у смиреном Срцу које је сједиште човјекове осјећаности и мисаонисти.
Тако нам Свети Сава на један нов начин открива да су Ријеч и Срце главни органони или инструменти предања, али и да наше опхођење према предању није пуко памћење, механичко чување и преношење онога што нам се предањем завјештава као нешто спољашње. Јер, када пажљивије ослушнемо поруку Светог Саве – „удахни спасоносну ријеч“ и „запиши је у свом смиреном Срцу“ – то значи да свој живот треба да хранимо том Ријечју, истовремено дајући себе тој Ријечи. Уједно, то значи да је суштина светосавских светковина и смисао прослављања Светог Саве у узајамном даривању, у размјени добара и дарова, у својеврсној гозби у којој живимо од Ријечи везујући свој живот за Ријеч. Та здрава духовно-културна атмосфера у којој заједно живимо, удишући Ријеч и примајући је Срцем, представља светосавску културу живљења.
Преношење залога као непромјенљивог и неисцрпног богатства садржаног у предању подразумијева преузимање на себе терета одговорности личног улагања себе у оно што се прихвата. Зато светосавско предање у својој основи јесте обраћање које налаже најличнији одговор, чиме преношење и примање предања задобија карактер истинског дијалога. И само ако човјек живи по предањској поруци, за њега се може рећи да је истински ступио у дијалог и да је уистину схватио и примио предање, које је много више од пуког конзервативизма и држања до обичаја. Зато су Ријеч и Срце тијесно повезани у разумијевању предања код Светог Саве, јер предањем се Ријеч непосредно уписује у Срца и испољава у начину живота, у нашем етосу. Преносећи се са генерације на генерацију предање заснива једну заједницу која превазилази хоризонт садашњег времена. Богатство залога садржаног у предања измиче савршеном разумијевању, формулисању и оправдању, и не може се исцрпити до краја ни у једној генерацији. Зато је предање увијек живо и животворно, све до краја времена и постизања пуноће поруке коју нам оно преноси.
Истина је да је у нашем схватању предања наглашен конзервативни и заштитни рефлекс његовог очувања. Али, будући да нам се предање Светог Саве обраћа тако што увијек има могућност да нам каже нешто ново, у њему постоји и стваралачки рефлекс. Јер светосавље је спој сјећања и наде, спој историјске прошлости и искуства садашњости у којој се на нов и јединствен начин предање испуњава, развија и довршава, духовно јачајући и оплемењујући наш живот. Тако и ми данас, као што су то чиниле и генерације прије нас, доприносимо колективном културном фонду светосавља који је стваран вијековима и чији нас крвоток напаја новом животном снагом.
Истинска постојаност, од чијег одсуства пати човјек савремене европске цивилизације, могућа је само под условом чувања својих предања и завјета, чега је наша светосавска култура живљења данас јединствен и узоран примјер. Ријечи француског философа Мориса Блондела, записане почетком прошлог вијека, у најбољем случају у овом нашем вијеку побуђују само сјетно осјећање носталгије: „Гледајући с љубављу према прошлости, где је сачувано његово благо, предање напредује ка будућности, где почива његова побједа и слава“. Захваљујући светосавском предању, те ријечи у нама данас побуђују радосно осјећање привилигованости, али и нашег неотуђивог права да испунимо високи позив и дужност чувања својих предања и свог косовског завјета. „
Вече је завршено химном Светом Сави коју су заједно отпјевали сви учесници програма.
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
